Kad te neko „spusti“, a onda kaže da je „samo šala“: tri koraka kako da odgovoriš

U oktobru sam na konferenciji Glow & Grow držala radionicu o tome kako da uspemo bez sagorevanja. U sali je bilo šezdeset sjajnih žena i imale smo odličnu razmenu.

Na treninzima i radionicama koje držim uvek dajem prednost pitanjima. Tu sam zbog ljudi koji su došli da čuju o temi o kojoj pričam, pa njihova pitanja imaju prednost nad mojom prezentacijom.

Jedno pitanje iz publike mi je ostalo u glavi i posle radionice. Delim ga ovde, jer verujem da ima još vas koji se pitate isto:

Šta da radim kada neko (na poslu) ima maliciozan, uvredljiv komentar? Kad kaže nešto da te namerno „bocne“ i provocira, najčešće ne skroz direktno, već kao kroz šalu?

Znaš taj osećaj? Ja znam. I znam koliko je lakše nasmejati se, slegnuti ramenima i nastaviti dalje, iako ti se u stomaku krčka i osećaš bes.

Evo šta je zdravije uraditi umesto „gutanja knedle“, ćutanja i pravljenja da smo ok iako nismo.

1. Primeti: da li je ovo zaista uvreda ili moje tumačenje?

Prvo budi iskren/a prema sebi. Da li me ta osoba zaista namerno vređa, ili ja čitam i tumačim nešto što tu nije?

Ponekad je neko nespretan ili jednostavno loš u šalama. A ponekad mi, kada smo iscrpljeni ili nesigurni, čujemo napad i tamo gde ga nema.

U knjizi „Teški razgovori“ postoji rečenica koju često ponavljam: „Namere su nevidljive. Mi ih pretpostavljamo na osnovu ponašanja drugih ljudi.“

Zato prvo zastani i proveri. Ova tri pitanja mogu da pomognu:

• Da li bi drugi to isto čuli? Zamisli da je još deset ljudi čulo taj komentar. Da li bi svi pomislili da je to bila uvreda?
• Da li se ponavlja? Da li je ovo bilo jednom, ili ta osoba stalno nalazi način da te „bocne“?
• Da li me je pogodilo baš zato što sam i sama nesiguran/na oko toga? Tuđi komentari nas najviše pogode tamo gde ni mi sami nismo sigurni u sebe. O tome sam više pisala u tekstu Mišljenje drugih nas poremeti samo ako ne znamo ko smo.

Ako je odgovor „ovo je moje tumačenje“, onda je posao kod tebe, i tu je dobro zapitati se zašto nas nešto „bocka“.

Ali ako je jasno da je neko svesno neprijatan, idemo na sledeći korak.

2. Imenuj naglas to ponašanje

Ovde mnogi zastanu, jer je neprijatno. Ali neprijatno bi više trebalo da bude onome ko ima maliciozan komentar nego nama kada skrenemo pažnju na to.

Poenta je da prozovemo konkretan komentar, ne čoveka. Ne kažemo „ti si bezobrazan/na, vređaš me“, već:

„Ovo što si sada rekao/la zvuči uvredljivo.“

„Ovo zvuči kao da pokušavaš da me spustiš.“

Mirno. Bez povišenog tona. Samo stavljaš na sto ono što je očigledno.

Razlika je velika. Kad kažemo „ti si…“, napadamo nečiji identitet, a onda druga strana jedino ima poriv da se brani i razgovor brzo pređe u svađu. O tome sam detaljnije pisala u tekstu Kako pretvoriti težak razgovor u konstruktivan.

Do sličnog zaključka došlo je i istraživanje sa Harvard Business School i MIT Sloan o komentarima na poslu koji vređaju, a deluju bezazleno. Kada odlučiš da reaguješ, opiši konkretno ponašanje i kako se zbog njega osećaš, a ne napadaj karakter osobe.

I sad, šta se obično desi?

Osoba gotovo uvek pokuša da umanji stvar. „Ma, šalio/la sam se.“ „Nemoj to tako da shvatiš.“ „Opusti se, nisam tako mislio/la, šta se vređaš…“

I tu dolazimo do trećeg koraka.

3. Uđi u radoznali mod

Ispitaj šta je bila poenta i namera iza takvog komentara:

„Ako nisi hteo/la da me uvrediš, šta si hteo/la time da postigneš?“

„Šta ti je onda bila namera?“

Primeti da ne pitamo „zašto si to rekao/la?“. Pitanja sa „zašto“ zvuče kao optužba i teraju drugu stranu da se brani. Pitanja sa „šta“ i „kako“ otvaraju razgovor.

Ovo često nije lako. Posebno kada si već povređen/a, kada ti se steže stomak i kada bi najradije ili otišao/la ili rekao/la nešto još oštrije.

Ali radoznalost je ono što razoružava. Ne ulaziš u svađu i ne vraćaš istom merom, jer „ti si uvredio/la mene, sad ću ja tebe“ ne vodi nikuda. Samo jasno pokazuješ: vidim šta se upravo desilo, to nije u redu i neću ćutati o tome.

Zašto je ovo uopšte važno

Svi smo skloni da neprijatne razgovore gurnemo pod tepih. Prećutimo, pređemo preko, kažemo sebi „nije vredno“. Strahujemo da, ako počnemo da pričamo, ko zna šta sve može da izađe iz nas i da neće biti dobro.

Razumem. I ja sam to često radila. Lakše je.

Ali ono što progutaš ne nestaje. Ljutnja koju nisi izgovorio/la, rečenice koje vrtiš u kolima na putu kući, nervoza i bes koji ostaju u tebi. Sve to nas troši, sat po sat, dan po dan.

To ne kažem samo iz iskustva. Velika meta-analiza objavljena 2025. u časopisu Nature Human Behaviour obuhvatila je 249 istraživanja i više od 150.000 ljudi iz 37 zemalja. Ljudi koji češće potiskuju emocije u proseku imaju lošije mentalno zdravlje: više simptoma i slabije opšte blagostanje. Ta veza je bila izraženija u kulturama u kojima je naglasak na takmičenju. Zvuči poznato ako radiš u okruženju u kom je sve trka?

A ćutanje ne košta samo nas. Švedsko istraživanje (Holm i saradnici, 2022) pratilo je inženjere tokom godinu dana. Oko tri četvrtine njih reklo je da je u prethodnom mesecu doživelo nepristojno ponašanje na poslu. Oni koji su ga doživljavali imali su lošije psihičko blagostanje i veći rizik da kasnije postanu meta mobinga. Autori upozoravaju da se nepristojnost lako normalizuje i širi kroz kolektiv. Zato je važno da je neko zaustavi na vreme, a to možeš biti i ti.

Zato je mnogo zdravije, i za telo, i za glavu, i za sam odnos, da kažemo naglas ono što je svima već jasno. Da pričamo o „slonu u sobi“.

Iskreno se nadam da neće biti mnogo prilika u kojima ćeš ovo morati da primeniš. Ali ako se desi, sad znaš šta da radiš.